Viktor Tausk: psihoanaliza pred aparatom

I. Uvod

Viktor Tausk je nezaobilazan autor, kako u svetskom kontekstu, tako i u razvoju psihoanalize u jugoslovenskim zemljama.¹ Tauskov specifičan doprinos sagledavanju veze između psihoanalize i ideoloških aparata države pokušao sam da sagledam u kontekstu nastanka koncepta ratne traume, shodno istraživanju mreže međusobnih uticaja koja postoji između radova Šandora Ferencija, Viktora Tauska, Huga Klajna, Mikloša Šugara, pa sve do Žaka Lakana i Vamika Volkana.

Koncept traume, dobrim delom potiče iz pionirskih istraživanja psihoanalitičara koji su tokom Prvog svetskog rata bili mobilisani kao vojni lekari.² U tom okviru i uloga psihoanalitičara ostaje dvostruka: oni istovremeno učvršćuju aparat koji dovode u pitanje, reciklirajući traumu.

Izabrana trauma, kako je svoj koncept formulisao Vamik Volkan, predstavlja način na koji društvene grupe ili religiozni ili državni aparat prenose istorijske poraze i traume, formurajući identitet subjekta. Posebno su podsticajne misli Franca Fanona o traumama koloniziranih i kolonizatora.

II. Viktor Tausk i traumatičnost aparata

U čuvenom psihijatrijskom izveštaju „O genezi 'aparata za uticanje' u shizofreniji", koji je rano postao klasik psihoanalitičke literature, Tausk promišlja ključni koncept uticajnog aparata, koji postaje nezaobilazan u različitim delovima humanistike: od tumačenja Kafkinog dela, preko Altiserovog pojma interpelacije,³ sve do ideje tela bez organa kod Gatarija i Deleza.⁴

Uticajni aparat je halucinatorna mašina koju pacijenti doživljavaju kao spoljašnju silu koja upravlja njihovim mislima, osećanjima, telom. Aparat je fantazmatski konstrukt kojim subjekt objašnjava kontrolu nad vlastitim ja. Aparat u psihi subjekta poseduje različite razvojne stadijume, jedan se može uporediti sa „Kafkinim insektom" iz Metamorfoza, drugi pak potpuno odgovara aparatu za mučenje iz „U kažnjeničkoj koloniji".

Tausk dovodi u vezu Frojdovo stanovište sa simptomom šizofrenije — gubitkom ja-granice. Pored toga što Tauskov aparat povezuje tehnologiju i fantaziju, aparat funkcioniše i kao metafora ideoloških aparata.⁵ Dok je kod Tauska aparat psihotična projekcija, kod Altisera aparat je realna institucija koja proizvodi i održava ideološki poredak.

Nesumnjivo je da Tausk kombinuje svoje rane uvide sa kliničkim istraživanjima, a njegova centralna teza razrađuje se post festum: subjekt više nije u centru strukture niti primarni predmet posmatranja, nego je efekat interpelirajuće mašine.

III. Živi spomenici: ljudi ubogaljeni ratom

Ratovi, sem ljudskih gubitaka, sa sobom donose traume i duševna oboljenja. Šandor Ferenci, inače kafkijanski užasnut delovanjem aparata, rat je proveo kao vojni lekar među husarima. Viktor Tausk i Hugo Klajn takođe su tokom Prvog svetskog rata bili u službi ratnog aparata Austro-Ugarske Monarhije.

Otac psihoanalize, Sigmund Frojd, prvi je postavio pitanje kome pripada libido psihoanalitičara. Na početku Prvog svetskog rata Frojd je reagovao s oduševljenjem na pojavu nacionalističke euforije. Svoja osećanja formulisao je lapidarno:⁹

“Sav moj libido pripada Austro-Ugarskoj!”

Formulacija „odložena žrtva rata" sugeriše da trauma, nasilje i psihički pritisci koje rat proizvodi ne prestaju završetkom borbi — oni nastavljaju delovati, često s fatalnim ishodima. Stvarna ratna trauma može da postane ožiljak — identitetski marker koji poput remnika vezuje patnju subjekta za aparat.

IV. Kroćenje traume: psihoanaliza i pedagogija aparata

Šandor Ferenci je tokom Prvog svetskog rata služio kao viši vojni lekar (Oberarzt) u husarima. Pred rat, Ferenci je objavio kraći tekst „O kroćenju divljeg konja" (1913). Metafora „kroćenja konja" kroz koju Ferenci anticipira odnos vojnog aparata i divljeg konja ne iscrpljuje se u prisili — reč je o kombinaciji nežnosti i sile.²⁴

Psihoanaliza, baš kao i vojni aparat, ne insistira samo na prisili, nego treba da navede na slobodno kretanje unutar strogo definisanog polja. Ferenci koristi priču da pokaže kako se poslušnost i gubitak volje mogu proizvesti kroz kombinaciju majčinske i očinske sugestije.

V. Od ratne neuroze do dekolonizacije: Tausk, Klajn i Fanon

Psihoanalitičar i teatrolog Hugo Klajn, autor dragocene studije Ratne neuroze Jugoslovena, pohađa Tauskova predavanja 1913. Hugo Klajn u potpunosti prihvata Tauskovu tezu da se problem dezerterstva mora sagledati u okviru vaspitanja, gde je subjekt izložen, kao Ferencijeva kobila, različitim strategijama disciplinovanja.

Jedna od glavnih osobina „jugoslovenske ratne neuroze" je ta što se ona javlja upravo u pozadini, kada se vojnik nalazi u relativnoj sigurnosti ili kada su borbe završene. Ratna neuroza se javlja kod nezrelih boraca narcističkog karaktera, koji kroz nesvesnu scenu borbe zadobijaju priznanje.²⁹

Fanon beleži kako mučenje ima dvostruku posledicu: slama otpor pojedinca, ali i uništava psihološku stabilnost mučitelja. Fanon tvrdi da aktivno učestvovanje u antikolonijalnoj borbi može delovati isceljujuće na psihu kolonizovanih: vraća osećaj kontrole, prekida ciklus pasivnosti i straha, obnavlja kolektivni identitet i dostojanstvo.

VI. Fantazmi vojne obaveze na poluperiferiji

Zahvaljujući pionirskim istraživanjima Viktora Tauska pokušao sam da formulišem sledeću tezu: savremeni državni aparati ne samo da proizvode psihičke poremećaje, već ih institucionalno recikliraju, reprodukujući postojeće odnose. Aparat koji sada sagledavamo nije kolonijalni, nego je poluperiferni.

Upravo na toj tački susreću se Tauskova psihoanalitička intuicija, altiserovska teorija aparata i lakanovska analiza fantazma. Aparat ne proizvodi samo poslušnost, nego i simptome, traume i gestove odbijanja.

Ratne traume nisu odvojene od ekonomskih struktura kapitalizma, nego su njegove ključne komponente. Ratni veterani, izabrana trauma i izabrana slava nisu samo psihološki fenomeni — oni su sredstva društvene reprodukcije poretka. Samo razotkrivanje represije nije dovoljno: potrebna je razgradnja fantazama koji subjekte vezuju za aparat.

Lakanova ratna iskustva zadobijaju neočekivanu savremenost. Tokom Drugog svetskog rata posmatrao je slom vojnog i državnog aparata. Raspao se simbolički poredak koji organizuje identifikaciju i proizvodnju subjektivnosti unutar aparata. Upravo zato je Lakanova reinterpretacija Frojda postala važan teorijski resurs za razumevanje kako se aparati mobilizuju i kako im se može suprotstaviti.